ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (2020)

„Чудно је твоје зачеће, чудно и рођење, чудно је твоје порекло Дјево,
као и унутра у светилиште увођење.
Све је код тебе Пречиста чудно и предивно, неизрециво и недокучиво.“
(Св. Јосиф Химнограф)

У 21. дан месеца новембра (4. децембра по световном календару) Света Црква молитвено се сећа Ваведења (увођења) у Храм Пресвете Владичице наше Богородице и Увекдјеве Марије.

Дјева Марија је била плод молитве у позним годинама својих родитеља Јоакима и Ане. Зато су они дали завет да ће је посветити Богу, а такав завет се састојао у томе да се дете доведе у Храм, где би након посебног обреда при увођењу, дете остајало у Храму одређено време ради васпитања, присустава богослужењима, али и обављања различитих задужења у Храму.

Она се родила и до треће године живела у кући својих праведних родитеља у граду Назарету. По Предању, Јоаким је хтео да однесе своју Кћерку у Јерусалим, до кога има три дана пута, када је имала само две године. Пошто је пут од Назарета до Јерусалима дуг око 150 km, иако ваздушном линијом износи око 100 km, Ана је замолила супруга да то одложе за још једну годину како би Она сама могла да пређе тај пут, наравно, у пратњи родитеља, сродника и пријатеља.  

„Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, свети праведни родитељи њени Јоаким и Ана одлучише да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, – јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, – а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци.“ (Преп. Јустин Ћелијски, Житија Светих)

„У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати Мати Великога Архијереја [Господа Исуса Христа] који је прошао небеса.“ (исто)

Црквени песник Јосиф [Химнограф], у једном од тропара канона претпразништва, овај дирљиви тренутак опева овако: „Свечаним гласом Ана пева у храму Божијем: О, Владико, Теби предајем Девојчицу коју си ми дао. Из Ње ће се по неизрецивом милосрђу појавити Онај који носи тело, да спасе свет, којег је саздао. Зато Њу као Матер Твоју величамо.“

Исти Црквени песник испевао је и овај тропар: „Тебе Пречиста светлу као сунце, прима Свети храм, јер ти Дјево треба да постанеш храм Сина Божијега, из којег ће заблистати зраци спасења у све крајеве света.“

Дјева Марија ће до своје тринаесте године остати да живи у Храму у Јерусалиму. Њена задужења су била брига о поклоницама, израда одежди за свештенике и тканина за Храм, међу којима – по Црквеном предању – и  сама Црквена завеса на улазу у Светињу над Светињама, која ће се раздрети када Господ буде био разапет. Неискусобрачна је свој дневни оброк често давала поклоницима јер се хранила рукама Ангела, „да би нама небески Хлеб неизрециво родила.“

Иначе Храм о коме се ради није „први“ Храм, који је саградио цар Соломон, а срушили га Вавилонци 586. године пре Христа, ни „други“ Храм, саграђен између 520. и 516. године пре Христовог рођења, напорима Пророка Агеја и Захарије, већ „трећи“ Храм, који је подигао Ирод Велики 19. године пре Христа. И тај „трећи“ Храм, у који је уведена Пресвета Богородица, у коме ће се догодити „сретење“ Симеона Богопримца са Богомладенцем, и у којем ће сâм Господ Исус Христос долазити о празницима, па „и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове“ (Мт. 21,12), и у коме ће касније проповедати и исцељивати (суботом), срушиће Римљани 70. године.

У заглављу чланка је као илустрација икона Ваведења Пресвете Богородице,  ради сликара Арсенија Теодоровића (+1826) из 1813. године, која се налази у просторијама наше Црквене општине.

Свету Литургију у нашем храму је служио протонамесник Слађан Тубић, а појали су јереји Душан Грујић и Милош Пешић, и појци Стојан Оморац и Обрен Тутњевић, који је и Апостол читао. Након раздавања нафоре присутни верници су даривани иконицама Пресвете Богородице.

Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, ел. инж.