Храм Успења Пресвете Богородице
О настанку и трајању Светоуспенског храма најупечатљивије говоре речи записане у Црквеном летопису:„Кад је Обшчество панчевачко решило да усред вароши подигне цркву, будући да је Преображенска црква на самом северном крају Панчева сазидана и тако за јужни крај веома удаљена, купило је1794. године један плац од Дојчбанатске регименте за 1677 форинти сребра. Удовица Ламбровићка је поклонила за будућу цркву један плац с малом кућом од једне собе и кухиње у којој је била школа док се није сазидала нова 1796. године. На истом плацу је сазидана 1798. г. привремена капела у којој се до 1810. г. служба Божија вршила.Ово место означава и сада стуб с натписом у огради црквеној. Још један плац купљен је 1801. г. од Илије Иберајтера за 5000 форинти и тако је формиран садашњи четвероугаони простор у црквеној огради.
Темељ је постављен 17. јуна 1807. године. Укупни почетни капитал црквени износио је 5000 форинти, али помоћу Божијом и великим жртвама Обшчества панчевачког озидала се ова црква која је коштала 200.000 форинти. Црква је завршена и освећена по благослову надлежног епископа 15. августа 1811. године. Освећење је обавио протопрезвитер панчевчаки Андреј Арсенијевић, када је и одслужена прва служба Божија“, записао је летописац.
ва торња Светоуспенске цркве симболично представљају српски народ у две царевине: и поред великог противљења аустроугарских власти, Срби из Панчева су помагали устанике у Шумадији, те је Карађорђе заузврат дао грађу за храм (650 хвати дрва). Прота Андреј Арсенијевић је приликом освећења темеља, на великом входу, поменуо и Карађорђа, због чега је био осуђен и протеран из града. Доцније је помилован и враћен у Панчево где је умро и сахрањен у припрати храма 1816. године.
Епископ Стефан Станковић, администратор епархије темишварске и потоњи митрополит карловачки, троносао је храм 15. августа 1832. године, а летописац је додао: „За време мађарске буне 1848. године панчевачко свештенство је било принуђено да бежи за Београд и са собом однесе утвари и матичне књиге, а цркву затвори три пуна месеца. По успостављеном миру и одласку Мађара, свештенство се вратило и наставило своју службу.За време бављења у Панчеву Мађари нису цркви никаву штету нанели ниту су цркву насилно отварали него су се задовољили гледајући је са хорског балкона.“ Аустријанци су 1916. године скинули три мања звона, а 1918. бакар са торњева. Петар Милорадовић је 1925. године купио и поклонио три звона ливена у ливници Пантелића у Земуну, освећена 27/14. августа 1925. године.
Генерална оправка храма извршена је 1930/31. године. Постојећи малтер је замењен вештачким каменом, а фасада богато украшена. Унутрашњост храма осликао је Живорад Настасијевић, а архитекта Веселин Трипковић из Београда је, под мудрим надзором проте Петра Максина, пројектовао план и саставио предрачун радова. Том приликом у јабуци торња пронађен је запис који је прота Васа Живковић оставио у металној кутиј: кад су кутију отворили, запис се распао, али је ипак сачуван и дешифовран.
После Другог светског рата Цркви су одузета сва материјална добра – зграде, задужбине и фондови које су добротвори завештавали цркви. Од свега су остављени само станови за свештенике и њихове породице. Нису помогле молбе да се оставе и просторије за библиотеку и галерију. Значајно је поменути и да су овај храм посећивали патријарси: Герман 1980. и 1987, а Павле и румунски патријарх Теоктист 1997. године. У њему су служили и проповедали епископи банатски Висарион Костић, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Хризостом Столић и (од 2003. године) Никанор Богуновић, као и епископи који су администрирали Епархијом банатском – браничевски Хризостом Војновић и шумадијски Сава Вуковић