“Побожно схватамо и истом славом прослављамо једно Биће по сили неограничено, Јединицу али и Тројицу. Она све Својим добрим речима управља;
такву да је славимо, три нам богоносна Оца предаше;
са њима се Њој клањамо у векове.”
Св. Јован, Еп. евхаитски (XI век)
У 30. дан месеца јануара (12. фебруара по световном календару), Света Црква празнује заједнички спомен Светих Отаца наших и великих Јерархâ – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. Празник се, с тога, назива Света Три Јерарха (Светитеља).
Свети Василије Велики, Архиепископ кесаријски (Кападокија), рођен је око 330. године. Био је велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте, велики богословски ум и велики строитељ и стуб Цркве Божје. Саставио поредак Литургије по којем се служи десет пута у годишњем кругу. Упокојио се 1. јануара 379. године. Спомен му је 1. јануара.
Свети Григорије Богослов, Архиепископ цариградски, рођен је у граду Аријанзу у Другој (Великој) Кападокији. Велики Отац Цркве Христове, друг и сарадник Светог Василија. Упокојио се 390. године. Спомен му је 25. јануара.
Свети Јован Златоуст, Патријарх цариградски, рођен је у Антиохији 345. године. Златоустова Литургија се у нашем храму служи свакодневно, сем у дане када се служи не служи Литургија или када се служи Василијева или Литургија Пређеосвећених Дарова у Великом Посту. Упокојио се 14. септембра 407. године у прогонству у Коману (Јерменија), одакле су му Свете мошти пренете (враћене) у Цариград 438. године, за време Светог Прокла, Патријарха цариградског, и цара Теодосија Млађег. Спомен му је 13. новембра и 27. јануара.
Зашто данас празнујемо сву тројицу заједно, кад је свакоме напосе посвећен дан у који се спомињу?
У својој беседи бивши Епископ пакрачки Никанор (Грујић) о томе пре век и по овако гогори: „По свој прилици, и без сумње зато, што су били један као други, дакле једнако велики и једнако славни у вери и у проповедању слова Божија, у нади и молитвама, у љубави хришћанској и у делима милостиње духовне и телесне, и што су се борили једнаким духом противу јереси и јеретика. Али та једнакост њихова није се могла изнети на видело за живота и за рада њихова; јер они нису живели сва тројица у једно време, нити су радили у винограду Господњем на једном месту: то се могло збити и збило се у истини тек после смрти њихове. А како? То ћемо сад да чујемо. Кад су уживали они сва тројица већ доста дуго на небу покој праведника у блаженом чекању општег ускрса мртвих, а овамо на земљи разговарали су се још једнако својој вери и Цркви одани Хришћани међу собом о учености, о речитости и о заслугама њиховима за веру и за Цркву, и једни су хвалили једнога као најученијег, други другога као најречитијег, а трећи трећега као најзаслужнијега. Разговори ти прелазили су кад и кад у ватрено и жестоко препирање, а препирање то посваљује све обале и границе љубави хришћанске и пристојности људске, па се изметне у јавну страсну распру, која их посвађан и немилице растроји на три стране.“ (Црквене беседе Никнора Грујића, Земун 1892, стр. 27)
„Па чим је уродила та распра њихова? Оним, чим обично уроди свака јавна и страсна распра, ма да јој је и предмет најлепши и цел најузвишенија. Љубав хришћанска изметне се у међусобну мржњу, братска слога распане се на три стране и раздор стане на праг, да га прекорачи и да уђе у целу Цркву, па да се шири по њој, као што се ширио већ по кућама и по породицама њиховим.“ (исто, стр. 28)
Поменута распра изби крајем XI века, за време царовања Алексија Комнена.
„У то време јаве се у танком полубудном сну сва три Јерарха скупа Јовану, Епископу евхаитском, и овако му проговоре: Шта се свађају ти људи и цепају један од другога због нас тројице? Та ми смо једно код Бога. У нама нема разлике која би могла давати повода распрама и свађама. Ми смо говорили и писали у своје време и сваки на свом месту, али сва тројица смо радили једним и истим Духом Божијим, једном и истом љубави хришћанском за једну и исту цел; за спас свога рода хришћанског и људског. Међу нама нема првог, већ где се спомене један, који год од нас, ту су и друга двојица с њиме. Устани, дакле, па кажи тој браћи хришћанској, да се не свађају и не цепају због нас, јер ми смо се старали, док смо били на земљи, речима, а сад се старамо молитвама нашима, да се усели у све људе мир, љубав, слога и јединство духовно. А, ти, напиши за нас тројицу једну службу и одреди за ту заједничку службу нашу један дан, јер ми смо једно код Бога.“ (исто, стр. 28)
И поменути Свети Јован, Епископ евхаитски, написавши једну заједничку службу, одреди за ту службу данашњи дан. У спомен мира, који се повратио међу растројене Хришћане, од 1084. године празнује се заједнички спомен Света Три Јерарха.
Свету Литургију Јована Златоуста у нашем храму је служио протонамесник Слађан Тубић. Појали су јереј Рајко Вулин, појац Стојан Оморац и, међу студентима Богословског факултета, Филип Инић и Обрен Тутњевић, који је и Апостол читао.
Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.
