„Појавила си се, Параскево, као божанска светлост и у Цркви си опевана, и лепотом њу обасјаваш, светлошћу свога лика, предобра невесто Христова, а ти се Њему непрестано моли за све нас.“ (светилен)

У 14/27. дан месеца октобра, Црква празнује спомен преноса моштију Преподобне мати Параскеве-Петке Српске из Цариграда у Јаши, главни град Молдавије 1641. године.

Светитељкино име Параскева је грчког порекла, а пошто „параскеви“ (гр. пαρασκευή) значи петак, у нас је зову Света Петка.

Будући да је Света Петка српског порекла, и у руском црквеном календару јој је под овим датумом уписан спомен као „прп. Параскевы-Петки Сербской (XI)“.

Света Петка је рођена у месту Епиват (тур. Бојадос) на обали Мраморног мора, 50-ак километара западно од Цариграда. Данас се на месту тог древног градића налази летовалиште Селимпаша (Турска). Живела је у X веку.

Када је остала без својих имућних, али побожних родитеља, замонашила се и као девица одважила – Христа свога Женика ради, оружјем крста ограђена – на подвиге поста, молитве, бдења и сваког неизрецивог духовног труда у суровој, безводној и каменитој јорданској пустињи. Тако је испунила своју жељу, која се родила када је са мајком одлазила у цркву и слушала Божју реч.

Њен брат Јевтимије се такође замонашио, предао подвигу у манастиру крај Цариграда и после 30-ак година хиротонисан и постављен за архијереја Хришћанима у граду Мадиту код чувеног полуострва Галипоља, близу Дарданела, са титулом Епископа мадитског.

У старости Света Петка послуша глас јављеног јој Анђела и врати се у Епиват да у свом родном месту, после дугогодишњег подвизавања и равноангелног живота, преда своје тело земљи, а душу у Божанско пристаниште и уброји се у бестелесне војске.

 „Када Турци заузеше Влашку (1396), кнегиња Милица измоли од Бајазита мошти Свете Петке и пренесе их у Београд [1398. године]. Убрзо је подигнута црква Свете Петке на Калемегдану и у њу мошти положене.“ (протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, Свеци српског народа, Смедерево 2004, стр. 79)

Будући да је ту избио и извор лековите воде, а да су се од њених чудотворних моштију дешавала  небројена исцељења, у народу се пројавило велико поштовање Светитељке, које траје и данас.

 „Када је Сулејман II освојио Београд (1521) насилно је преселио већи број Срба из Београда у Цариград. Они понеше чудотворну икону Мајке Божије и мошти Свете Петке у Цариград и предаше их цариградским Хришћанима, који их положише у патријаршијској цркви.“ (исто)

Тако смо, нажалост, Божијим допуштењем, остали без ове велике светиње. Утеху нам још увек пружа лековита вода Свете Петке, чији је извор био пресушио само за време Другог светског рата, али поново прорадио 2/15. фебруара 1945. године о спомену Светог Апостола Онисима, који се због тога нарочито поштује.

Реткима од нас Господ благослови поклоничко путовање до Јашија у Румунији да се поклоне и целивају мироточиве мошти Свете Петке.

Велики је број свечара у нашем народу, који за заштитника свог породичног дома и Крсну, па и заветну славу, имају управо Свету Петку.

Свету Литургију у нашем храму је служио протојереј-ставрофор Радослав Радмановић.

У заглављу чланка је као илустрација икона Свете Петке из припрате нашег храма, рад банатског иконописца јереја Чедомира Милосављевића.

Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.