У 29. дан месеца априла у нашој помесној Цркви се празнује спомен међу Светима Оца нашега Василија, Митрополита захумског и скендеријског и Чудотворца острошког (+1671), који нетрулежно почива у Острогу у Црној Гори.
„Стојан Јовановић, син благочестивих родитеља, обичних људи, Петра и Анастасије, рођен је 28. децембра 1610. године у селу Мркоњић, у Поповом Пољу у Херцеговини. Од ране младости показивао је посебну побожност, а кад је одрастао отишао је у манастир Завалу у коме је његов стриц Серафим био игуман. Ту се мало задржао колико да изучи књигу, па је отишао у требињски манастир Успења Пресвете Богородице звани Тврдош, и замонашио се добивши име Василије. У њему је постао јеромонах и касније архимандрит, путовао и обилазио херцеговачка села, служио и проповедао народу, храбрећи га у трпљењу. Путовао је у Русију из које се вратио са богатим даровима у богослужбеним књигама, иконама и осталом богослужбеном инвентару и нешто новца за набавку хране. Непуну годину дана провео је на Цетињу код митрополита Мардарија, па се вратио у Тврдош. Због апостолског рада постао је трн у оку потурчених сународника и унијатских агената, па је морао да се опет на неко време склони. Отпутовао је у Свет Гору, и на том путу посетио патријарха Пајсија у Пећи. У Светој Гори је провео око годину дана, од тога највише у манастиру Хиландару. Због чистог и благочестивог живота патријарх Пајсије га, када се Василије враћао из Хиландара, хиротонише на Преображење 1638. године у чин епископа иако није имао тридесет година колико канони прописују.“ (протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, Свеци српског народа, Смедерево 2004, стр. 182-183)
Постављен је на Епархију захумску и скендеријску са седиштем у Тврдошу, а 1651. на Епархију никшићку. (исто)
О нашем великом Светитељу блаженопочивши митрополит Амфилохије (1938+2020), бивши Епископ банатски у својој беседи у манастиру Острогу 1996. године каже овако:
„Нема значајније личности не само у нашим крајевима херцеговачким, црногорским, српским, словенским, у 17-ом вијеку од Светог оца нашега Василија. Најзначајнија личност 17-ог вијека, цијеле Европе и, ако хоћете, цијелог свијета, био је овај убоги и скромни пустињак, мученик, гоњен и прогоњен од ближњих и од даљњих, од комшија гоњен и прогоњен, од безбожника Агарјана гоњен и прогоњен, од оних који су исповиједали лажног Христа, унијата и Латина. Али ништа њега није могло одвојити од Христа и љубави Христове, и не само што није могло да га одвоји него га је све више приближавало Христу Господу.“ (Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, Цетињски источник, Ужице 2002, стр. 59)
Последњи Патријарх српски, пре укидања Пећке патријаршије, Василије (Бркић) саставио је службу Светом Василију. Једна од стихира гласи:
„Блиста се данас спомен Светитеља Василија, просветљујући васељену, као пресветло сунце у Острогу, озарујући срца верних и Кивоту Моштију његових приступнике исцељујући од мучних болести. Стога, славећи спомен његов, усрдно целивајмо Мошти Светога, молећи се да таму јереси одагна од стада својега, силом од Деве Просијалог.“
У петак пети по Пасхи, 12. маја 2023. године, о спомену Светог Василија Острошког, Свету Литургију у нашем храму је служио протонамесник Душан Грујић. Појали су протојереј-ставрофор Радослав Радмановић, протојереј Слађан Тубић и чтец Душан Панајотовић. Апостол је читао студент Филип Глигоријевић.
Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.
