„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк. 6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци!“ (Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 2000, стр. 38)
У Недељу трећу Поста односно Крстопоклону, 23. марта 2025. године, Литургију Светог Василија Великог у нашем храму су служили протонамесници Милош Пешић и Душан Грујић, а појали су појци Стојан Оморац и Жељко Стражмештеров, као и наш хор, којим су дириговале госпође мр Вера Царина и Борјана Стражмештеров. Апостол је читао студент Игор Марковић. Велики број верника је приступио Светом Причешћу. Причешћивало се из два путира.
