„Поклонимо се сада Крсту Господњем, као спасоносном и несаломивом оружју, вернима готовој помоћи и моћној заштити, јер је пред свима положен.“
(црквени песник Јосиф)

Месеца септембра у 14/27. дан Света Црква празнује Уздизање Часног и животворног Крста Господњег. Реч је о Крсту на коме је распет Господ наш Исус Христос на Голготи, који је век и по био закопан, а над њим римски император Адријан подигао храм римској „богињи“ Венери.

Света царица Јелена (+327), мајка Светог Равноапостолног цара Константина Првог Великог (+337), уз молитвено садејство Светог Силвестра Првог, Епископа римског (+335), посетивши Јерусалим, пошто би порушен Венерин храм, пронађе Часни Крст, а Свети Макарије, Патријарх јерусалимски га уздиже да га сав народ види.

На Голготи је Света Царица почела да зида цркву Васкрсења, која је довршена после њеног уснућа у Господу и освећена тек 13. септембра 335. године.

За овај Празник се везује и догађај из 628. године, када се Крст поврати из Персије у Јерусалим у време цара Ираклија и патријарха Захарије, будући да је персијски цар Хозрој четрнаест година раније освојио Јерусалим, одвео народ у ропство и однео Крст Христов.

Црквени песник Свети Козма Мајумски, творац канона Празника, набраја праобразе Крста и Христових страдања, почевши од Мојсија, који је крсним знаком најпре замахнувши штапом право раздвојио Црвено море да сувим прође изабрани народ, а потом попреко да се море састави над фараоновом потером, онда пак стојећи раширених руку у знаку крста задобио свом народу победу над Амаликом, па преко старозаветног патријарха Јакова, који је у старости обремењен болестима укрстивши положио руке на своје синове и тако пројавио крст, до Светог Пророка Јоне, који је крстообразно раширио руке у утроби водене звери и трећега дана изашао из немани као знак тродневног боравка Христовог у Аду и Васкрсења.

Први човек Адам се обуче у пропадљивост, пошто је у Рају кушао (привремено забрањени) плод Дрвета познања добра и зла. Тиме се откинуо од Живота и био осуђен на бешчашће, а потомству (читај: свима нама) предао у наслеђе пропадљивост тела и склоност ка болестима. Међу Адамовим потомством, Хришћани међутим налазе избављење управо дрветом Крста.

Свети Апостол Павле вели да се ничим не хвали, само Крстом Господњим на којем Он пострада и уби страсти. Небо је показало крст као знак победе благочестивом владару и богомудроме цару Константину.

У нашем храму је Свету Литургију у понедељак, 14/27. септембра 2021. године, служио протонамесник Слађан Тубић, саслуживао је претходног дана рукоположени ђакон Ненад Бартоле, апсолвент ПБФ-а у Београду, а појали су јереј Душан Грујић и појац Стојан Оморац. Апостол је читао Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Радмановић.

Икона са честицом Животворног Крста у храму Гроба Господњег у Јерусалиму
(грчка православна капела)

„Крст је чувар Васељене, крст је украс Цркве, крст је царевима сила, крст је вернима утврђење, крст је Ангелима слава, а демонима рана.“ (светилен)

Будући да (освећени) крст и крсно знамење има силу, он је нама Хришћанима од великог значаја и помоћи. Њиме осењујемо себе, с тим да треба да пазимо да се осењујемо правилно. Крст носимо око врата, али најпре у срцу и уму. Крстом украшавамо и обележавамо наше храмове и домове. Крст нас прати од крштења до гроба који такође означавамо крстом.

У Обреду благосиљања нове куће – стана, свештеник у знаку крста кропи освећеном водом зидове и одаје, а потом помазује крстолико Светим јелејем четири зида (источни, западни, северни и јужни).

Сем посебних дана у годишњем кругу као што је овај, Крсту је посвећена свака среда и сваки петак.

Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.