У недељу трећу Часног поста се у храмовима износи Крст ради целивања и поклоњења. Зато се ова недеља и назива Крстопоклона.
На дрвету Крста је Господ наш Исус Христос својевољно нâс ради, иако је та „чаша“ могла да Га мимоиђе, раширио руке да разреши од греха руке неуздржане у Рају. Пошто је телом разапет од безаконика и прикован клиновима на Крст, окусио је жуч и напојен је оцтом, сунђером натопљеним принесеним трском Његовим устима. Рекавши: сврши се, предаде дух. На све то још и копљем би прободен. После три дана Спаситељ света је васкрсао из гроба као да је спавао и тако је крст као оруђе смрти постао оруђе живота и предзнак васкрсења. Њиме је Христос оборио војске демона и спасао човечанство.
“Пред нама је чудно виђење: Часни крст као врело извире Свете дарове, уклања болести и гаси грехе, а веру крепи свима који му у чистоти прилазе.” (тропар прве песме канона у петак 4. седмице Поста на Јутрењу)
Божанствени Крст је сила уздржања, помоћник свима при бдењима, подршка испосницима, саборац ратницима за слободу, а црквени песник вели још: „Животворни крсте наш, тебе је Небо показало у борби као знак победе, као оружје непобедиво за пораз противницима, а црквама силу и вернима за спасење.“ На другом месту у Посном триоду за Крст још певамо како срца свих који му са вером долазе освећује и благодаћу просвећује.
Зато треба очишћени уздржањем (телесним и духовним постом), чистом савешћу и душом радосном да приђемо крсту изнесеном у храму и да му се побожно поклонимо ради примања дара спасоносног освећења, светлости, славе и велике милости.
Да видимо шта је за нас крст, шта је наш крст:
„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину.“ Св. Теофан Затворник (1815-1894)
БЛАГОВЕСТИ
Композиција „Благовести Пресвете Богородице“ у неовизантијском стилу, рад академског сликара Живорада Настасијевића (1893+1966) на јужном зиду брода нашег храма
У 25. дан (некада првог) месеца марта, Света Црква празнује Благовести Пресвете Богородице. Са Небеса је од Бога Сведржитеља послан Свети Архистратиг Гаврило да благовести Деви Марији, у дому Светог Јосифа Обручника у Назарету, чудесно бесемено зачеће, да ће као роса на руно сићи на Њу Реч Очева, јер је Он тако одлучио. Пречиста је нашла благодат пред Богом, коју никада ниједна друга није.
Та блага вест је да ће се Бог, Који је саздао цео свет, без мужа, без семена, мимо природних закона оваплотити у виду Бого-Детета. Она примивши његов поздрав заче Бога превечног и тако се неизрециво Бог са људима сједињује и након девет месеци рађа као Богомладенац, Богочовек. Створитељ се смиловао на творевину и по милосрђу се понизио. Бог се учовечује да Адама учини богом по благодати.
Начин бесеменог Божјег зачећа је неизрецив. Дух Свети је ниспослан, а девствено тело прима Сина, када и како је Отац са висине благоизволео по Превечном Савету.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА
У Недељу трећу Поста односно Крстопоклону, 7. априла 2024. године, о Празнику Благовести Пресвете Богородице, Литургију Светог Василија Великог у нашем храму је служио протојереј-ставрофор Радослав Радмановић, уз саслужење протонамесника Душана Грујића и појање нашег хора, којим је дириговала госпођа мр Вера Царина. Апостол је читао ђакон Ненад Савић. Причешћивало се из два путира. Велики број верника је приступио након исповести Светој Чаши.
Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.
