„Овај месец [март] сматран је почетним. И богонадахнути Мојсије назива га првим месецом, говорећи: И рече Господ Мојсију и Арону: Овај вам је месец почетак месеци; он вам је први међу месецима године. (Изл. 12,2) А и из древног предања дознајемо да је Бог тога месеца све и сва створио, и привео из небића у биће, – што се види и из тога што у то време, по Божијој заповести, земља испушта биље и растиње из семена, што наступа пролеће, што се море умирује, и небо постаје светлије – ослобађајући се зимске облачности и магловитости. Овога месеца, и човек је саздан рукама Божјим. Овога месеца и Израиљани су се ослободили ропства Фараоновог, и Пасху свршили, и Црвено море прешли, и ушли у Земљу обећану (Исус Навин 5,10-12). Овога месеца, и Син се Божији – сишавши на Земљу ради нашег спасења – уселио у блажену утробу Приснодеве Марије Богородице, позајмивши тело од Ње, – због чега се и славе, 25. марта, Благовести. Овога месеца, Он је и смрт на Крсту примио и васкрсење нам у Себи богодолично показао, и даровао. Зато, и верујемо да ће тога месеца и бити Опште васкрсење, и Свеопшти суд, и потпуно неуништиво васпостављање свих твари. Ако би ко овај месец назвао савршеним, не би погрешио, јер налазимо да је у њему свршено све што се тиче саздања, и пресаздања (спасења), света и човека, тј. све оно што је учињено, и што ће се учинити. – Овај се месец, у Јевреја, зове Нисан, а у Итала (Римљана), најпре се звао Primus (Први), а затим по богу Марсу – Martius (март), тј. Марсов, Марсу посвећен, ратоборан, односно – што спада у март.“ (јеромонах Хризостом Хиландарац, Православни светачник, том првим, Београд 1988, стр. 333)
У фусноти поменуте књиге блаженопочившег Хризостома (Столића), бившег Епископа банатског (1992-2003), за 25. март стоји: „Овога дана је, на Благовести 25. марта, 5541.[1] године од створења света, васкрсао Господ наш Исус Христос из мртвих и тиме извршио потпуни домострој спасења људског рода. Пошто су Свети Оци одувек мислили, да је Христос васкрсао на Благовести 25. марта, то је било у свести и Св. Јована Дамаскина, који је спевао Канон на васкршњој јутрењи, где се на деветој песми певају стихови: Ангел вапијаше Благодатњеј, чистаја Дјево радујсја, и паки реку: Радујсја, Твој Син воскресе тридневен от гроба… Очигледно је да се прва половина стиха односи на празник Благовести, и то: Ангел вапијаше Благодатњеј, чистаја Дјево радујсја, а други део се односи на Васкрсење Христово: и паки реку: Радујсја, Твој Син воскресе тридневен от гроба…“ (исто, стр. 366)
О празнику Благовести Пресвете Богородице Света Црква се заправо молитвено сећа два догађаја.
Једно је Архангелска благовест (блага вест) о безгрешном зачећу и рођењу (ваплоћењу) Господа нашега Исуса Христа када се Гаврило у светлости архангелској јавио Деви Марији, у кући Њеног рођака и чувара девојаштва старца Јосифа у Назарету, „и рече јој: Радуј се, Благодатна! [2] Господ је с Тобом… , и остало – све редом, као што пише у Јеванђељу Божанственог Луке (1,26-38).“ (исто, стр. 367)
Друго је, пак, сâмо наитије (долазак) Духа Светог на Њу и осењење силом Вишњега, ради безгрешног, бесеменог зачећа Исуса у Њеној утроби.
У овај дан је почела да се остварује Тајна из давнине и пре векова предвиђена, како се каже у једној црквеној песми, јер у тело Деве Марије хоће да се усели Господ, Који вечно живи на Небесима, и долази да учини небеском – природу свих на земљи рођених. О зачећу у телу Ангела великог и превечног Савета прорицао је и један од четири великих Пророкâ – Исаија: „Гле, девојка ће зачети и родиће сина!“ (Ис. 7,14)
Црквени песник Теофан, творац Канона претпразништва Благовести, пева Деви Марији да се не боји јер Божански Огањ неће спалити Њено пречисто тело, што је у давнини предсказала неопалима купина на планини Хориву на Синају, која је буктала, али није била спаљена, није сагоревала и из које се Господ у виду Анђела јавио Мојсију и обећао му да ће ослободити свој народи из египатског ропства.
У нашем храму је у Цветни петак, када се окончава Света Четрдесетница, 7. априла 2023. године, Вечерње са Златоустовом Литургијом служио протојереј Слађан Тубић. Појали су јереј Рајко Вулин и чтец Душан Панајотовић, који је и Апостол читао.
Аутор чланка:
појац Стојан М. Оморац, инж. ел.
Напомене:
[1] У обзир је узето општеприхваћено цариградско рачунање времена, по коме је од створења света до Рођења Христовог прошло 5508 година.
[2] Дословни превод је: Радуј се, Благодати пуна!