Др Емилијан М. Чарнић је рођен 28. новембра 1914. године у Чакову у Румунији. Са оцем Михаилом и мајком Анком је од 1921. године живео у њеном родном селу Црепаји код Панчева, али већ 1924. године прелазе у сâмо Панчево, где ће завршити гимназију, у којој ће касније и предавати верску наставу у периоду 1939-1941. године. Њихова породична кућа је била преко пута Болнице и Народне баште, у улици, како се сада назива, Милоша Требињца бр. 56. Панчевачки етнолог Никола Влајић, бавећи се између осталог културном историјом Панчева, дотакао се ове теме у публикацији „Куће и људи“, у издању Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, штампаној у Панчеву 2013. године.
Иако је прва асоцијација при помену Емилијановог имена – превод са грчког језика Светог Писма Новог Завета, што и јесте врхунац његовог научног рада, а који је достигао милионске тираже, његову библиографију чине и тумачења посланица Апостола Павла, уџбеници, међу којима и „Увод у Свето Писмо Новог Завета“ јер је био предавач на том предмету, као и други радови и преводи са грчког, црквенословенског и руског језика.
Старије генерације свештеника и појаца се добро сећају Јеванђелистара, Апостола, Псалтира, Часослова, Паримејника и других значајних превода, који су се деценијама користили у нашој Цркви на богослужењима и обредима. Потиснути су другим, новијим преводима и издањима. У широкој употреби је остао само, свима добро познати, превод малог „Требника“ у издању крагујевачког Каленића – издавачке установе Епархије шумадијске, који се данас може наћи и у луксузном кожном повезу.
Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, чији је превод Новог Завета данас као званични – општеприхваћен у нашој Цркви, али не и код сектаната, што је разумљиво. Чињеница је да се ови други држе Емилијановог превода, а не Вуковог нити Синодског, али то не значи да његово дело и труд треба одбацити зато што га штампају разна „друштва“ без благослова Синода и користе секте.
Упокојио се у Београду, 5. августа 1995. године, као пензионисани професор и бивши декан Богословског факултета, у чину протођакона. Иако га се многе генерације студената још сећају, вероватно мало њих зна да је сахрањен у Панчеву на Православном гробљу у Ружиној улици, у породичној гробници, крај родитеља, сестре и супруге. Опело је обавио Епископ бачки Господин Иринеј (Буловић).
Због нескромног давања себе у службу науке, подвлачим – Христове науке, у знак захвалности нашем познатом, сада почившем, суграђанину, појемо скромно „Вјечнаја памјат“.
У заглављу чланка је портрет Емилијана Чарнића из 1953. године, рад банатског академског сликара Светислава Вуковића (1901+1978).