ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА – КРСТОВДАН 2018

Крст је чувар све васељене, Крст је украс Цркве, Крст је сила царева, Крст је утврђење верних, Крст је слава Анђела и рана демонâ.(Свјетилан Празника

„У овај дан, празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим, и то – проналазак Часног Крста на Голготи [под идолским храмом Венериним, у време бављења царице Јелене у Светој Земљи], и повратак његов из Персије [након 14 година ропства под персијским царем Хозројем] у Јерусалим [628. године у време грчког цара Ираклија].“ (Светачник, том први, стр. 38)

У овај дан, 407. године, упокојио се Свети и богононосни Отац наш Јован Златоуст, Архиепископ цариградски, али је због величине Крстовдана, његов спомен пренет на 26/13. новембар.

На Крстовдан, у четвртак, 27/14. септембра 2018. године, када Црква празнује Свечасно Воздвижење Часног и Животворног Крста, Свету Литургију је у нашем храму служио јереј Душан Грујић, саслуживао парохијски ђакон Иван Барајевац, а појали су протојереј-ставрофор Радослав Радмановић и појац Стојан Оморац.

Свештеник Душан Грујић је у Празничном слову верницима рекао: „Драга браћо и сестре, велика је сила Крста којим се осењујемо, коме се клањамо, који празнујемо. Да није било Крста, не би било ни Васкрсења. Апостол Павле – ако сте данас пажљиво слушали Апостол – је рекао да је Крст онима који не верују – лудост, а нама који верујемо – сила Божија. И заиста је тако, драга браћо и сестре. Данашњи човек нажалост у центар свега ставља човека, који није савршен. А у центар свега треба да ставимо Бога и да тежимо ка Њему јер је Он савршен. Док год данашња култура европска не буде у центар стављала као мерило савршенства – Бога, неће бити савршена јер једино је Христос савршен, а ми нисмо, али можемо бити и тежити ка Њему. Чинећи добра дела, имајући љубав према свима, свакако тежимо ка том Савршенству. Зато, драга браћо и сестре, пазите –  данашњи дан нас опомиње – да стављање знамења Крста на себе правилно чините. Нажалост, сведоци смо да многи то не чине правилно, чак накарадно. Боље никако не стављати знамење Крста на себе, него га стављати накарадно.“ (део беседе)

ЧИН ВОЗДВИЖЕЊА ЧАСНОГ КРСТА

У среду, 26. септембра 2018. године, вече уочи Празника, служио је протојереј-ставрофор Стеван Урошев, уз саслужење парохијског ђакона Ивана Барајевца.

Након полагања Часног Крста на босиљком украшени диск и преношења на Часну Трпезу – на место Јеванђења – почело је Велико вечерње са петохлебницом. У наставку је служено Јутрење. Пошто је свештеник обукао потпуно одјејање и окадио Часни Крст, по завршетку појања Великог Славословља га је изнео из олтара – чинећи вход са диском на глави до Царских двери. Током трократног појања тропара Празника – верницима познатог са великог и малог освећења воде – свештеник је тако Часни Крст пренео до припремљеног проскинитарија (сточића) на средини храма, где је вршен Чин Воздвижења (Уздизања) Часног Крста.

Након сваке прозбе је свештеник приклањао главу са диском, на педаљ до земље, и постепено се подизао, уздижући тако Часни Крст уз појање – Господи помилуј. Чин је завршен појањем за време поклона: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Твоје Воскресеније славим.

По окончању Чина, метанисали су и целивали Часни Крст најпре свештеници и ђакон, а потом и присутни верници.

Александријска хроника даје податак да се Проналазак и Уздизање Часног Крста збило 320. године за време владавине Светог цара Константина. „У тој епохи, Празник готово да и није излазио из граница Јерусалима, пошто о њему нико и не говори. Може се претпоставити да је он празнован само у оним црквама које су имале делић Часног Крста (нпр. црква у Константинопољу). Општецрквено поштовање овог Празника највероватније почиње тек по повратку Крста, кога узима персијски цар Хозрој. Спомен на тај догађај је 3. мај, док се на западу (пре VII века) тај догађај почиње празновати 14. септембра.“ (Михаил Скабаланович, Тумачење типика, Шибеник 2004, стр. 234)

Верници су били у прилици да се поклоне и целивају Часни Крст у дане попразништва до Оданија Празника – у четвртак, 4. октобра 2018. године.

Аутор чланка:

инж. Стојан М. Оморац, појац