Збирка портрета

Бранка Кулић        

Портрет као уметничка форма сведочи о значају и свести о улози појединца у датим историјским околностима. Он бележи физички изглед портретисане личности, носи израз свог времена и стилског раздобља у коме је настао. Портрет говори и о потреби портретисаног да остави сведочанство о себи, не само својима, већ и потомству и колективном памћењу. Ма кад да је настао, носи вишезначност и вишеслојност социо-културолошких и уметничких претензија и ствараоца и портретисане личности.

Током XVIII века, у периоду када грађанска класа преузима водећу улогу у економском и културном развитку, домаћи сликари се посвећују портрету као новој форми уметничког изражавања ослобођеној из оквира црквеног сликарства. Важна чињеница барокног доба јесте свест о значају појединца на историјској сцени. Откриће значаја личности великог формата, актера историјских догађаја, феномен је који доноси барокно доба. Свест о потреби ширења свог утицаја и остављања меморије ширила се преко портрета на којима ће бити забележени за будућа времена и који се умножавају у графичким отисцима или сликају у многобројним репликама. Оваква улога портрета и самосвест о сопственом значају превасходно је припала високој црквеној јерархији којој се истовремено придружују и народни прваци из угледних српских породица – Текелија, Стратимировића, Путника, а потом и велика група богатих грађана. Српска уметност тек тада бележи већи број портрета на којима су представљени црквени великодостојници, епископи, игумани манастира, свештеници, војничко племство, државни службеници, трговци и занатлије, а потом и слој образованих и утицајних интелектуалаца међу којима су и сликари са својим аутопортретима, писци, композитори, научници. Сви они чине велику групу мецена уметности.

Бележећи личности, амбијент и моду свог доба, домаћи сликари се са посебним еланом посвећују овој уметничкој форми и сликају парадне портрете по моди свог времена. Богатији грађани бирају угледније сликаре образоване на европским академијама уметности који су већ потврдили своје сликарске вештине.

Идеалистичка конвенција портрета са симболичним и алегоријским значењем укључује обавезни акцесорни садржај и прилагођава се одређеној намени. Стога портрет није само жанр, него форма којој атрибутивно припадају различити садржаји: статусни, меморијални, парадни, идеализирани, алегоријски. Избор атрибута као и амбијент и одећа портретисаног приказују и одражавају његов статус на друштвеној лествици. Попут пиктограма портрет прича о жељи поручиоца, намери и могућностима ствараоца-уметника. Однос уметник – модел директно се остварује и чини суштину његове успешности.

Слика о јавном статусу појединца брижљиво се планира и представља, те се и претензије на јавни утицај и излазак из анонимности формулишу кроз портрет. Портрети владара и црквених великодостојника умножавају се и пресликавају у више реплика, јавно се излажу и држе у салонима по манастирима и приватним кућама.

Портрет показује социолошки и културолошки контекст времена у коме је настао и даје могућност увида у различите феномене живота. Портрет је такође био зачетак ликовних студија карактера који ће се даље развијати кроз различите форме приказивања, кроки цртеже, графику, минијатуру и друго, и који ће бити основа будућег развоја социологије, психологије и других научних дисциплина.

Посебно треба истаћи значај овог жанра за развој српског сликарства, које кроз ову форму ликовног израза није пролазило мукотрпну трансформацију. Портретно сликарство XVIII века, у почетку са страним сликарима, а потом и домаћим, директно се усаглашава са европском уметничком сценом. Потреба за световном сликом и већом уметничком самосталношћу постаје очигледна чињеница, те тако слика портретисаног носи значење свог времена и постаје ствар изграђеног социолошко-културолошког контекста. У ликовном погледу то даље значи да су се сликари управо у портрету могли посветити пиктуралним вредностима слике и аспектима естетског и ликовног језика актуелне уметничке праксе.

У XIX веку портретно сликарство има већ утврђену традицију и усаглашено је са променама кроз које пролази уметност. Сликари тога века негују портрет као важну, неки и као превасходну форму изражавања, па се на пример Константин Данил представља јавности као „портрет мајстор“. За њим следе и други сликари, најзначајнији представници српског сликарства XIX века – Стеван Тодоровић, Урош Предић, Паја Јовановић и други.

На почетку XIX века црквена општина у Панчеву сабрала је средства и изградила нову монументалну цркву са два звоника посвећену Успењу Богородице. За овакав подухват, који је значио и изградњу и опремање цркве, грађани су прикупили и дали значајна средства. Велики број најугледнијих грађана и црквених достојника оставили су црквеној општини при Успенском храму сведочанство о своме доброчинству кроз несвакидашњу збирку портрета. Потоњи пароси су пријемом портрета, чувањем и излагањем у Светосавском дому имали свест о значају добротвора и показали поштовање и захвалност примаоца поклона. Тако је сачувана меморија на добротворе, не само кроз прилоге којима је грађена и украшавана црква, него и визуелизована представа о конкретним личностима, прецима и угледним панчевачким грађанима.

Међу портретисаним личностима су пароси заслужни за изградњу цркве Теодор Живковић и Димитрије Радановић – радови непознатих сликара, Теодор Тоша Кудуз – рад Уроша Предића – који је певачком друштву „Венац“ панчевачке Црквене општине оставио 14.000 форинти, а сав свој иметак Црквеној општини искључиво у просветне сврхе. Ту је и портрет угледне добротворкеКристине Врањешевић – рад Уроша Предића из 1886. године – која је оставила новац за помоћ и стипендије панчевачкој сирочади. Стеван Тодоровић је насликао супружнике Марију и Тодора Журжула. Портрете краља Александра Карађорђевића и краљице Марије насликао је Лазар Микулић 1927. године. У колекцији су и портрети других угледних личности црквеног и јавног живота – патријарх Јосиф Рајачић, архимандрит Павле Кенгелац, генерал Михаљевић, Светозар Милетић,Сима Милутиновић и други. У збирци се налази дванаест портрета Уроша Предића, седам портрета Стевана Тодоровића, три портрета Константина Данила, три портрета Јована Поповића, два портрета Леополда Купелвизера, два портрета Марка Мурата и по један портрет Аксентија Мародића, Ђорђа Крстића и других сликара.

Збирку панчевачке црквене општине данас чини преко педесет портрета – урамљених у луксузне и аутентичне рамове – најзначајнијих представника српског сликарства XIX и почетка XXвека, као и иконе, предмети примењене уметности, црквени сасуди и богослужбени предмети, одежде и књиге. О значају збирке сведочи и решење о заштити које је донео Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије 1948. године, којим је збирка проглашена за културно добро. Њу су поред портрета чинила и дела примењене уметности, односно, диригентски штап Мите Топаловића, ленте и заставе Панчевачког српског црквеног певачког друштва и певачког друштва „Венац“. Решењем о заштити и проглашењем за културно добро валоризована је културно-историјска вредност и наглашена потреба за очувањем њене целовитости. Ова колекција је стручно обрађена и публикована у књизи Уметничка топографија Панчева Павла Васића, коју је издала Матица српска у оквиру великог пројекта уметничких топографија градова. Многи од ових портрета су излагани на ретроспективним и тематским изложбама најугледнијих музејских установа.

Уз иконе и предмете примењене уметности, прикупљена и сачувана збирка при Успенском храму у Панчеву је драгоцена колекција и сведочанство о културном наслеђу XIX и почетка XXвека, и својеврсна меморија на грађане Панчева. То је збирка коју би пожелео сваки музеј и која заслужује да буде доступна јавности. Колекција панчевачке Црквене општине пример је који пружа могућност даљих проучавања портретног сликарства у националним оквирима. Она је извор за познавање историје Панчева и важан сегмент који репрезентује модерно грађанско друштво у уметности током XIX и почетком XX века.