Александар Кадијевић

У историјски слојевитом и стилски разноврсном архитектонско-урбанистичком миљеу Панчева, истакнута улога припада цркви Успења Богородице, подигнутој почетком XIX века на видном месту на улазу у центар града. Иако није била хронолошки прва православна богомоља у граду, нити ју је аустријска власт фаворизовала као грађевински подухват, својом двозвоничном силуетом и репрезентативним декором она два века плени пажњу многобројних посетилаца и посматрача. Сходно бројчаној заступљености православних верника у Панчеву, може се закључити да је Успенски храм увек био најпопуларнији међу градским храмовима различитих конфесија.

Статус главног визуелног симбола града на Тамишу није му преотела ни једнако велелепна, али у другачијем стилу(ханзенатика) и просторном програму замишљена Преображенска црква, подигнута крајем осме деценије претпрошлог века на мање фреквентној локацији у горњоварошком предграђу. Доминацију Успенског храма у сакралној архитектури Панчева није угрозила ни репрезентативна синагога, изграђена почетком XX столећа у сведеном сецесијском стилу (срушена 1954. године).

Искуства показују да се ниједна научна, културно-просветна или медијска презентација панчевачког градитељског наслеђа не може приредити, а да у њој прворазредна улога не припада монументалној Успенској богомољи, коју грађани колоквијално називају ,,Црквом са два торња“. Осим њених особених естетских квалитета, томе је допринела и истакнута локација на крају српске и почетку средње административно-трговачке вароши, на главном уличном потезу паралелном са реком Тамиш. Упркос постојању низа упадљивих здања из различитих епоха новије и савремене архитектуре на том простору, међу којима се издвајају хотел ,,Тамиш“ и пословна зграда ДДОР-а, због висине звоника од 45 метара и вансеријских естетичких квалитета доминантна визуелна улога ипак припада Успенском храму.

Свако ко у град долази са запада прелазећи мост на Тамишу по правилу запази Успенску цркву, која пластички и симболички пресудно одређује урбани дизајн комуникацијски примарног сегмента Панчева. Она је упечатљив архитектонски знак који достојно репрезентује хришћански идентитет града. Структурно сложенија и блоковски разуђенија Преображенска црква, која доминира простором предграђа видљивим са леве стране моста, упркос статусу културног добра од изузетног значаја нема једнаку градотворну димензију. Иако сликовитија, суптилно усађена у романтични пејзаж једнопородичних кућа, она није жижна тачка и кључни комуникациони симбол попут Успенског храма.

Изграђена на посебној парцели правоугаоног облика уз друге мање објекте у порти, Успенска црква је пример дисциплинованог контекстуализма и креативног архитектонског фасадизма, у коме је естетички нагласак дат главном уличном прочељу. Осим што структурално и морфолошки изражава главне градитељске идеје свог времена, Успенски храм положајно употпуњује и вертикализмом акцентује низ складно укомпонованих нижих зграда на својој страни дугачког уличног потеза.

Као својеврсна ,,капија“ Панчева, Успенска црква ефикасно одашиља поруке о његовом особеном културном и уметничком идентитету, непосредније него већина других јавних објеката. Прва и недвосмислено јасна порука коју храм саопштава онима који ступају у Панчево јесте да долазе у средину специфичног средњоевропског рафинмана, у којој су током новијег доба важили највиши критеријуми за обликовање јавних и приватних здања. Друга значењска раван у доживљају храма тиче се његове национално-верске функције, којом се наглашава да је православље у Панчеву дубоко утемељено (од 1690. проглашено седиштем протопрезвитеријата под јурисдикцијом Темишварске епископије), али и отворено за пријем најрецентнијих међународних градитељских принципа, а не слепо загледано у потврђене обрасце сопствене традиције. Са друге стране, богата пластика прочеља наглашава репрезентативну и јавну, свечану димензију храма, који својим садржајима предњачи и као ризница највиших духовних добара.

До подизања виших стамбених, пословних и административних зграда у центру града после Другог светског рата, уз торањ Миноритског манастира, синагогу и Преображенску цркву дуго доминантан и по висини, Успенски храм и данас успешно функционише као објекат од капиталног верског и друштвеног карактера. Према званичној категоризацији домаће службе заштите споменика културе, сврстан је у споменике од великог значаја, иако по релевантним критеријумима заслужује виши статус здања од изузетног значаја. Он има посебан значај за друштвени, културни и историјски развој народа у националној историји и урбаном окружењу. Истини за вољу, у односу на неке друге споменике у мањој мери сведочи о пресудним историјским догађајима и личностима и њиховом деловању у националној историји, док по архитектури, пластичком и сликаном украсу неспорно представља јединствен, раритетан примерак стваралаштва свог времена, који поседује изузетну уметничку и естетску вредност.

Осим из сложене композиције репрезентативног прочеља, његова уникатност произлази и из богате декорације функционално уређеног унутрашњег простора. Као значајно остварење свог времена, Успенска црква се по изузетним силуетним вредностима и неусиљеним масама издваја у читавом српском сакралном градитељству новијег доба. Њене уметничке квалитете запазили су и делимично описали малобројни тумачи новије српске архитектуре, поједини хроничари културно-верског живота и историографи специјализовани за повест Панчева.

Спајање српске и немачке општине (1793), стицање статуса слободног војног комунитета (јануара 1794) и нагли развој занатства, трговине и индустрије на прелазу из XVIII у XIX век, омогућили су економско снажење панчевачког становништва које је већински било српско. Убрзана урбанизација, формирање средишње вароши управног карактера, поплочавање тротоара, калдрмисање улица, уређење тргова и озелењавање површина са издвојеним репрезентативним јавним здањима, предузети у првој четвртини XIX века, означили су просперитетан период архитектонско-урбанистичког развоја града на Тамишу. Тај интензивни, плански вођен и брижљиво контролисани културно-цивилизацијски процес који је настављен до Првог светског рата, у почетној фази обележило је и подстакло подизање велелепне Успенске цркве.

Специфична друштвена, идеолошка и политичка димензија храма, већ од припрема за његово извођење почетком деветнаестог века, била је подједнако важна колико и његова примарна верска намена. Стабилно од почетка, духовно значење храма није семантички осцилирало упркос бурним друштвеним и политичким променама које су обележиле историју Панчева током последња два столећа. Храм је увек био поуздано, култно место окупљања верника, центар њиховог духовног живота, у коме су добијали подстицаје за морално, просветно и културно уздизање. Уз то, у изразито тешким раздобљима по српски живаљ представљао је поуздани ослонац и сигурно прибежиште. Захваљујући амбициозном свештенству Успенског храма, у повољнијим периодима за српско становништво утицај православне цркве се проширио и на остале делове града. Дуго времена раздвојене на две црквене општине, горњоварошку и успенску, православне општине су почетком 1844. године основале заједнички одбор, чије су ингеренције захватале и црквене послове са становништвом из средњег и доњег, превасходно немачког дела вароши.

За разлику од постојане духовне и просперитетне црквено-организационе, политичка димензија храма се временом мењала, зависећи од утицаја многих фактора који су обележили новију друштвену историју Панчева и његовог ширег окружења. Ратови са Наполеоном, односи са Русијом и Турском, константни отпори централистичким тежњама Темишвара и Беча, борба за економску самосталност и грађански либерализам, рефлектовали су се и на статус Успенског храма, као једног од важнијих центара панчевачког друштвеног живота. Изградњом цркве, а посебно њеном репрезентативном архитектуром, српско становништво је показало културну зрелост и политичку одлучност да на крају сопственог дела вароши и на почетку средњег, официјелног административног центра града, подигне велелепну и упадљиву богомољу. Иако су њен просторни концепт и стил унеколико били прилагођени нормама аустријске власти и без обзира на чињеницу што је већина градитеља која је учествовала у њеном извођењу била германског порекла, архитектура храма у целини је одговарала програмско-идеолошким опредељењима полетне српске цркве у епохи обнављања државности у блиској матици и одлучне борбе за већа национална права у Аустрији. Почеци градње и касније фазе уметничког уређења храма подударају се са херојским устаничким и постустаничким дипломатским процесима који су водили постепеном осамостаљењу српске државе, што се такође одразило у неким његовим ликовним и идеолошким сегментима. Управо тим изванестетским разлозима поједини историографи тумаче двозвоничну прочелну композицију храма. Позивајући се на сакупљене изворе, Борислав Јанкулов је истакао да је храм превасходно саграђен ,,из великог одушевљења за ослобођење Србије од Турака“, и да је са два торња симболички представљао ,,два брата, рођена са једне и друге стране Саве и Дунава, са једним олтаром, једном народном душом, а досељеним странцима је у свој слави и величини показивао јаку народну свест родољубивог и богатог Српства у Панчеву“.

Почетком деветнаестог века, у граду са нешто мање од десет хиљада житеља, две трећине су чинили управо Срби. Дотадашња трошна богомоља у Горњој вароши није могла да задовољи нарасле потребе све разгранатијег верског живота православног живља, па се и у томе, уз поменути национални ентузијазам, огледају разлози за подизање већег и репрезентативнијег храма. Прво је на месту данашње цркве 1796. године подигнута провизорна капела од дасака са звоником и звоном, а поред ње и школа, украшена иконом Светог Георгија. Привремена богомоља је функционисала од 1801. до 1807. године. У режији надлежне Темишварске епископије, прилозима верника и народних добротвора, међу којима је био и вожд Карађорђе Петровић, који је поклонио дрвену грађу за печење опеке, Успенска црква је сазидана од 1807. до 1810. године. Само у дану када су положени њени темељи (17. јун 1807) од добровољних прилога је сакупљено 1600 форинти. Четири године касније, 15. августа 1811, прота Андреј Арсенијевић руководио је освећењем храма и првом литургијом у њему. Црква је дефинитивно освећена 15. 8. 1838, а звона су набављена 1845. године. Према пројекту, вероватно насталом у Бечу или неком другом већем центру царства, саградили су је зидарски мајстори Гесела и Фридрих Кверфелд из Панчева, док је дрводељске радове извео Антон Бахман.

Трошкови на изградњи храма без торњева износили су 200.000 форинти, док су торњеви звоника коштали додатних 34.171 форинти. Сат и звоно постављени су у један од торњева 1824. године. Српски архитекта из Панчева Константин Радотић (1807-1874), ангажован крајем тридесетих година на изградњи двора кнеза Милоша у Београду, ауторски је обновио торњеве Успенског храма. Његов рад уговорен је 29. маја 1854. године за 15.391 форинту и 54 крајцаре. У Панчеву је упамћен и по дозиђивању капеле Светог Ђорђа на православном гробљу изведеним 1874. године у сарадњи са Фрањом Бахманом. Позлату лантерни торњева Успенске цркве 1855. године извео је Константин Младеновић, добивши претходно тај посао на лицитацији. Године 1861. на бочним странама приземља постављена су по једна мања врата која воде у степениште којим је омогућен приступ хорској платформи и спратовима звоника. Комплетна обнова цркве изведена је током 1930-1931. године, у време када је Српском православном црквом управљао патријарх Варнава, а земљом краљ Александар Карађорђевић, ревносни обновитељи постојећих и донатори већег броја нових православних храмова. Главна врата на прочељу реконструисана су почетком двадесетпрвог века.

Успенска црква је изведена као једнобродна грађевина дугачка око 40 метара, изнутра и споља са полукружном олтарском апсидом и плитко истуреним, благо наглашеним правоугаоним певничким просторима на северној и јужној страни наоса. У архитеконском решењу олтарског простора проскомидија и ђаконикон нису значајно издвојени. Однос висине храма према ширини брода износи 3 : 1 (48х16 м), док је репрезентативно прочеље широко око 22 метра. Храм је подигнут од опеке у кречном малтеру, са гвозденим ојачањима и елементима дрвене конструкције у поткровној зони. Фасаде су првобитно омалтерисане, а током 1930-1931. године и прекривене вештачким каменом.

Истурен, готово издвојен положај, донекле издваја прочеље од главног корпуса цркве, доприносећи да се његова једнобродност са западне стране не назире. Оно својом рашчлањеношћу и динамизмом пре асоцира на базиликалну него што наговештава устаљену једнобродну поделу јужноугарског типа цркве. Након отворене плитке припрате, одељене од наоса двама масивним ступцима, развија се континуални низ од четири правоугаона травеја наоса, чија се површина повећава од запада ка истоку. Најпространији је последњи травеј из литургијских разлога плитко издигнуте солеје. Изнад припрате изграђена је пространа галерија за хор, са платформом лучног облика, коју носи тролучни аркадни низ масивних стубаца. Тај архитектонски мотив проистекао је из литургијских реформи предузетих на подручју Карловачке митрополије током XVIII века. Увођењем вишегласног хорског појања у богослужење, улога певнице из бочних простора наоса пренета је на посебну хорску галерију у западном делу храма, док су некадашње певничке просторе заменили пултови за појце, то јест пултови са седиштима и столовима.

На северном делу наоса постојала је предикаоница (уклоњена 1928. године) о чему сведоче сачувана врата и степенице. Обухватни седмоделни правоугаони прозори наоса смештени су у дубоке нише са закошеним подножјем. Сви прозори на фасадама споља су уоквирени барокно-класицистичким едикулама, сем овалних прозора у првој зони прочеља и ситних прозора на његовом другом спрату. Постављени у вишим зонама наоса, широки прозорски отвори ентеријеру обезбеђују јако бочно осветљење и изванредну прегледност сликане декорације, разасуте на пространим зидним површинама и зиданој олтарској прегради. Попут многих цркава у ближем и даљем окружењу, наос Успенске је засведен полуобличастим коритастим сводовима, чије истакнуте линије разграничења одговарају доњој подели на травеје. Парови лукова који одвајају сводна поља имају наставак у паровима пиластара који зидне површине наоса диференцирају по вертикали. Просторна подела наоса истакнута је и у композицији бочних фасада применом удвојених класицистичких пиластара.

Двозвонично западно прочеље, предодређени главни мотив здања, окренуто улици, недовољно дистанцирано од ограде порте, истиче се својом сложеношћу у односу на остале фасаде храма, као и на друге црквене грађевине подигнуте у јужном Банату током новијег доба. Фронт здања хијерархијски је одељен на три главне зоне, које се уношењем транзитивних елемената, ублажавањем крутих линија и пластичких елемената разграничења међусобно прожимају. Приземна и највиша зона су димензионално најобухватније и пластички најразрађеније. Масивно приземље прочеља на крајевима је наглашено системом тосканско-коринтских пиластара и прислоњених стубова, постављених на одвојене стилобате, који стоје косо у односу на основни подужни корпус здања. Стилобати и базе стубова својом масивношћу стварају утисак ,,постаменталног“, базног карактера најниже зоне приземља, у којој су постављена и улазна врата. Цела та зона по ширини је ефектно рашчлањена сменом истурених, оштрих и експанзивних ортогоналних и увучених заобљених површина. Закошени постаменти прислоњених стубова појачавају немирни ритам прочеља, насупрот заобљеним површинама ниша и централне зоне.

Прва зона издигнутог приземља цркве, као и остале изнад, по хоризонтали је решена симетрично. Састоји се од два слоја. У првом, одељеном лучним нишама, централно улазно поље је највише и најдоминантније. Замишљено је у форми ненаметљивог, сведеног тријумфалног лука. Бочне нише имају у вишем делу барокне овалне окулусе. У другом слоју изнад бочних ниша постављени су правоугаони прозори забатно завршени и оивичени паровима колосалних, коринтско-тосканских прислоњених стубова. Осим разграничавајуће улоге на зоне по хоризонтали, они наглашавају и вертикалну поделу маса, представљајући истовремено и посебну, прву зону високих звоника. Неовизантијска сликана композиција Деизис, смештена у лучној ниши која уоквирује средишњи портал, не може се сматрати морфолошки усаглашеном са барокним стилом прочелне целине, поготово са таласастим мотивима првостепене и другостепене пластике. Међутим, оно што донекле ублажава њено одударање од примарног стила је њена централна позиција и залучени облик. Она је надвишена симетричном рељефном представом декомпонованог двоглавог орла, као симбола врховне власти, заштитништва и зачетништва. Жезло које орао држи такође је симбол власти и ауторитета (1930-1931. година).

Ритмично моделована пластика прочеља појачана је контрастима увучених и истурених примарних маса, другостепених венаца и забата, зарубљених кулица и оштрих бридова, светлих и затамњених површина, барокних вертикала и класицистичких хоризонтала. Смењивање снажних прислоњених стубова са угаоним стубићима и прислоњеним пиластрима наглашава стремљење у висину. Тиме је посебно потцртана симболика Богородичиног Успења. Пажња је поклоњена обради вишеструко профилисаног кровног венца и отмених коринтских капитела тосканских стубова. Упадљиво је да су двозвоничност и њена припрема обележили композицију целине, више него што су нагласили ,,тело“ основног корпуса цркве. Другим речима, масе и њихова пластика пре су у функцији наглашавања двозвоничности него што доприносе кохезији и монолитности прочеља, што панчевачки храм чини посебним у свом времену.

Друга зона прочеља такође има примарну функцију подножја звоника, посебно што у нижем делу захвата оштре забате правоугаоних ниша приземља. У водоравној регулацији она има три сегмента, који су сви двоетажни. Средњи заобљени са терасом у средишту завршен је барокним забатом који носи крст, а бочни пластички уводе у трећу зону торњева. И они су симетрични и имају три мања отвора. Два иста звоника са крстом над атиком у средини чине завршну фазу прочеља. Њихови доњи делови имају на угловима косо постављене стилобате, који су крунисани јајастим капителима. Звоници имају четвороспратне кровне ,,капе“ и завршавају се позлаћеним, надалеко уочљивим лантернама. Кубета звоника се састоје од широке луковице у подножју и троетажне вертикалне конструкције која се ка врху сужава.

Вертикализам прочеља није поновљен на осталим фасадама. Како је већ напоменуто, унутрашња подела на травеје наоса уочљива је и у рашчлањивању бочних фасада. То је остварено композицијом од по пет удвојених коринтских тосканских пиластара постављених на масивним стилобатима. Сокл надвисује врата на свим фасадама. Кров је тросливан и високог нагиба, попут многих сличних на јужноугарским црквама тог времена.

Југозападни и северозападни сегменти фасада својим приземним делом образују снажан пандан који је по испаду идентичан са западним постројењем. Прозори са горњим лучним делом имају натпрозорник истог облика и окапницу на конзолама. Певнички испад је шири од других зона одељених удвојеним пиластрима композитног стила. Олтарска апсида на истоку има три прозора и четири пиластра на истим стилобатима. Корниш крова је троделан, а између корниш венца и пиластара смештена је посебна зона која има карактер псеудофриза.

У стилско-декоративној обради спољних површина храма, уместо моностилској чистоти тежило се богатој композицији са разноврсним елементима. Класицизирани ренесансни елементи заступљени су у форми ублаженог тријумфалног лука на прочељу и концепцији подужног брода, проистеклој из ренесансних схватања да што је грађевина дужа то је величанственија и племенитија. Осим у форми тријумфалног лука, прочеље је обрађено и са композиционим елементима позног барока и рококоа, док су бочне и источна фасада споља решене по принципима класицизма. Таква мултистилска методологија одговара стремљењима у тадашњој јужноугарској архитектури (1780-1800) коју мађарски историографи називају „copf“. Барокни елементи целини дају живост, неусиљеност и пластички динамизам, док елементи ренесансе и класицизма уносе равнотежу, свечаност, прегледност, јасноћу и склад.

Барокно-рокајни мотиви који противрече стилском јединству класицистичке провенијенције (овални прозори, конвексна основа средњег дела прочеља, мали забат са волутом и лучни прозори чија орнаментика није у духу ортогоналности), предњаче на чеоној фасади, док класицистичка обрада доминира на осталим. Радикална асиметрија и уситњавање форме путем рококо елемената обуздана је пластичком регулацијом строге класицистичке форме. Окулуси са тимпанима јављају се и на површинама бочних фасада. На фасадама је заступљен рококо удружен са композитним стилом, уместо као у Француској рококо са јонским стилом. Српско-византијска компонента превасходно је изражена у намени храма, просторној подели брода прилагођеној новим литургијским потребама, примени плитких рељефа на прочељу и обухватном сликаном украсу.

За разлику од већине тадашњих српских цркава подигнутих северно од Саве и Дунава, архитектура панчевачке Успенске цркве била је мање инспирисана популарним немачким и аустријским примерима позног барока, а више њиховим непосредним италијанским узорима. Италијански утицај, уочљив и на неколицини других примера тадашње српске сакралне архитектуре, огледа се, према Милану Кашанину, у примени отменијих, живљих, чишћих и разноврснијих мотива од устаљених облика аустријског и угарског барока. Утицај Бороминијеве и Гваринијеве конвексно-конкавне органске архитектуре нарочито је упадљив на западној фасади Успенског храма. Такође је уочљиво и композиционо угледање на двозвонични систем прочеља нешто старијих саборних храмова у Темишвару и Сремским Карловцима, јер су они по свом значају и репрезентативности могли представљати легитиман узор панчевачком храму. Прочеље у Панчеву је знатно уже од карловачког, али изведено са наглашенијим вертикалама и органски стапајућим, мање статичним слојевима. Прочеље Успенског храма је изразитије барокно, мада је важно нагласити да је класицистички карактер карловачком здању интервенцијом са краја XIX века утиснуо архитекта Владимир Николић. Цркве су сличне и по петоделној композицији унутрашњег простора. Панчевачка Успенска црква развија, али и значајно превазилази барокне реминисценције наглашене на прочељу надалеко познате новосадске Алмашке цркве, видљиве у пластичној обради која фланкира западни портал и наглашене пиластре звоника.

По својој репрезентативности Успенска црква се издваја међу сакралним грађевинама различитих конфесија изведених у јужном Банату у првој половини XIX века. У тој епохи је на том простору подигнут већи број градских и сеоских цркава, али се ниједна по архитектури не може мерити са њом. Између цркава у Долову, Алибунару, Опову, Вршцу и Ковину има одређених сличности, изражених у хијерархији и диференцијацији зона на бочним фасадама, али двозвоничност, монументалност, ефектна комбинација елемената барока и класицизма нигде није остварена као у Панчеву. Међу малобројним двозвоничним црквама у новијој српској архитектури лишеним куполног нагласка над наосом, она се издваја као најмање статично обликовано решење. Може се претпоставити да је висок квалитет овог репрезентативног здања на најбољи начин препоручио панчевачке градитеље да у следећим деценијама изграде значајне јавне објекте у престоници кнежевине Србије, међу којима се издваја Саборна црква (1836-1840) Адама Фридриха Кверфелда.

Двозвоничност храма није проистекла искључиво из естетских амбиција и националних опредељења наручилаца, већ и из потребе за његовом специфичном верском симболиком. У обликовно-семантичком погледу она спаја мотиве ,,брода“ и ,,капије“, две доминантне теме у силуетној иконографији новије српске црквене архитектуре на територијама северно од Саве и Дунава. Симболика храма као ,,брода спасења“ који као духовни стожер плови по ,,мору људске непросвећености“, изражена је у наглашеном подужном масивном броду. Међутим, уместо једног звоника на прочељу са функцијом ,,јарбола Христовог брода“, на Успенској цркви је двозвоничном композицијом наглашена трострука симболика храма као свечане капије. Уз већ поменуту урбанистичко-архитектонску капију града, захваљујући мотиву тријумфалног лука у првој зони, прочеље представља и познобарокну ,,капију вере“, допуњену и са двема додатним капијама – ,,земаљском“ у првој зони и ,,божанском“ у простору између два звоника. Крстови на звоницима славе хришћанску победу над противницима вере.

Двозвоничном структуром прочеља, скромним наглашавањем мотива тријумфалног лука, симболичким истицањем значаја стубова као обележја моћи, естетичке репрезентативности и материјалног просперитета српског живља, показана је тежња црквене општине да се на Успенском храму супротстави наметнутом унификованом моделу неупадљивих једнобродних грађевина са или без звоника, и понуди слојевито здање са ,,вишком“ духовних и естетских вредности којим ће се трајно афирмисати у историји националне црквене уметности.

Популарна од настанка, Успенска црква је оправдано стекла комплименте највиших представника аустријске и аустроугарске државе, као и носилаца власти у Србији и Југославији. Познато је да су њеним квалитетима приликом свечаних посета били одушевљени императори Фрања (1817) и Фрања Јосиф (1853), као и кнез Милош (1839) и многи други званичници држава које су постојале на овим просторима.

Запажања о импозантности и велелепности Успенске цркве, која је уз Луку Илића и Срећка Милекера изнео један од њених првих тумача Борислав Јанкулов, могу се прихватити као тачна и утемељена. Није далеко од истине ни Јанкуловљева констатација да је Успенска црква ,,најлепша у целом Српству“, док се мање оправданим чине његове оцене о доминантној заступљености ,,каснијег ренесансног стила“. Потоњи тумачи су прецизније дефинисали стилску обраду храма, истичући њену сложеност. Вељко Петровић и Милан Кашанин су 1927. године напоменули да Успенску цркву ,,треба специјално забележити, којој два звоника и богата барокна декорација дају у исти мах импозантан и раскошан изглед“. Миодраг Јовановић је Успенски храм због његове репрезентативности повезао 1987. године са епохом економског просперитета, када су грађени црквени објекти монументалних облика и разуђених фасада, попут Алмашке цркве у Новом Саду (1797), храма у манастиру Кувеждину (1811), Госпођинцима (1824) и Башаиду (1831). У детаљнијој анализи архитектуре Успенског храма Милана Веиновић и Павле Васић су 1989. године констатовали да на њему има барокних елемената који противрече стилском јединству класицистичке провенијенције. Бранко Вујовић је 1994. године такође истакао раскошну декорацију западне фасаде са спареним стубовима композитног стила. У краћем каталошком осврту, Ивана Продановић-Ранковић је 1998. године потцртала виртуозну пластичну декорацију фасада Успенског храма, потенцирану хоризонталном и вертикалном поделом маса, а Миодраг Младеновић се 2004. године осврнуо на његова теолошка значења и композиционе особености. Ненад Живковић је 2006. године потцртао сложеност архитектонске обраде цркве о чијем стилу међу стручњацима владају подељена мишљења.

Од настанка омиљен и респектован, Успенски храм два века успешно одолева зубу времена. Ни многобројне промене друштвених и градитељских идеологија испољених у том раздобљу нису се негативно одразиле на доживљај његове архитектуре. Као урбани репер и уметнички уникат, он ће привлачити пажњу најшире колико и специјализоване стручне јавности. Многа отворена питања везана за његов настанак и друштвено-уметнички значај представљаће важну тему будућих истраживања.