О храму

Храм Успења Пресвете Богородице

О на­стан­ку и тра­ја­њу Све­то­у­спен­ског хра­ма нај­у­пе­ча­тљи­ви­је го­во­ре ре­чи за­пи­са­не у Цр­кве­ном ле­то­пи­су:„Кад је Об­шче­ство пан­че­вач­ко ре­ши­ло  да усред ва­ро­ши по­диг­не цр­кву, бу­ду­ћи да је Пре­о­бра­жен­ска цр­ква на са­мом се­вер­ном кра­ју Пан­че­ва са­зи­да­на и та­ко за ју­жни крај ве­о­ма уда­ље­на, ку­пи­ло је1794. го­ди­не је­дан плац од Дојч­ба­нат­ске ре­ги­мен­те за 1677 фо­рин­ти сре­бра. Удо­ви­ца Лам­бро­вић­ка је по­кло­ни­ла за бу­ду­ћу цр­кву је­дан плац с ма­лом ку­ћом од јед­не со­бе и ку­хи­ње у ко­јој је би­ла шко­ла док се ни­је са­зи­да­ла но­ва 1796. го­ди­не. На истом пла­цу је са­зи­да­на 1798. г. при­вре­ме­на ка­пе­ла у ко­јој се до 1810. г. слу­жба Бо­жи­ја вр­ши­ла.Ово ме­сто озна­ча­ва и са­да стуб с нат­пи­сом у огра­ди цр­кве­ној. Још је­дан плац ку­пљен је 1801. г. од Или­је Ибе­рај­те­ра за 5000 фо­рин­ти и та­ко је фор­ми­ран са­да­шњи че­тве­ро­у­га­о­ни про­стор у  цр­кве­ној огра­ди.

Те­мељ је по­ста­вљен 17. ју­на 1807. го­ди­не. Укуп­ни по­чет­ни ка­пи­тал цр­кве­ни из­но­сио је 5000 фо­рин­ти, али по­мо­ћу Бо­жи­јом и ве­ли­ким жр­тва­ма Об­шче­ства пан­че­вач­ког ози­да­ла се ова цр­ква ко­ја је ко­шта­ла 200.000 фо­рин­ти. Цр­ква је за­вр­ше­на и осве­ће­на по бла­го­сло­ву над­ле­жног епи­ско­па 15. ав­гу­ста 1811. го­ди­не. Осве­ће­ње је оба­вио про­то­пре­зви­тер пан­чев­ча­ки Ан­дреј Ар­се­ни­је­вић, ка­да је и од­слу­же­на  пр­ва слу­жба Бо­жи­ја“, за­пи­сао је ле­то­пи­сац.

Два тор­ња  Све­то­у­спен­ске цр­кве сим­бо­лич­но пред­ста­вља­ју срп­ски на­род у две ца­ре­ви­не:  и по­ред ве­ли­ког про­ти­вље­ња аустро­у­гар­ских вла­сти, Ср­би из Пан­че­ва су по­ма­га­ли уста­ни­ке у Шу­ма­ди­ји, те је Ка­ра­ђор­ђе за­уз­врат дао гра­ђу за храм (650 хва­ти др­ва). Про­та Ан­дреј Ар­се­ни­је­вић је при­ли­ком осве­ће­ња те­ме­ља, на ве­ли­ком вхо­ду, по­ме­нуо и Ка­ра­ђор­ђа, због че­га је  био осу­ђен и про­те­ран из гра­да. Доц­ни­је је по­ми­ло­ван и вра­ћен у Пан­че­во где је умро и са­хра­њен у при­пра­ти хра­ма 1816. го­ди­не.

Епи­скоп Сте­фан Стан­ко­вић, ад­ми­ни­стра­тор епар­хи­је те­ми­швар­ске и по­то­њи ми­тро­по­лит кар­ло­вач­ки, тро­но­сао је храм 15. ав­гу­ста 1832. го­ди­не, а ле­то­пи­сац је до­дао: „За вре­ме ма­ђар­ске бу­не 1848. го­ди­не пан­че­вач­ко све­штен­ство је би­ло при­ну­ђе­но да бе­жи за Бе­о­град и са со­бом од­не­се утва­ри и ма­тич­не књи­ге, а цр­кву за­тво­ри три пу­на ме­се­ца. По ус­по­ста­вље­ном ми­ру и од­ла­ску Ма­ђа­ра, све­штен­ство се вра­ти­ло и на­ста­ви­ло сво­ју слу­жбу.За вре­ме  ба­вље­ња у Пан­че­ву Ма­ђа­ри ни­су цр­кви ни­ка­ву ште­ту на­не­ли ни­ту су цр­кву на­сил­но отва­ра­ли не­го су се за­до­во­љи­ли гле­да­ју­ћи је  са хор­ског бал­ко­на.“ Аустри­јан­ци су 1916. го­ди­не ски­ну­ли три ма­ња зво­на, а 1918. ба­кар са тор­ње­ва.  Пе­тар Ми­ло­ра­до­вић је 1925. го­ди­не ку­пио и по­кло­нио три зво­на ли­ве­на у лив­ни­ци Пан­те­ли­ћа у Зе­му­ну, осве­ће­на 27/14. ав­гу­ста 1925. го­ди­не

Ге­не­рал­на оправ­ка хра­ма из­вр­ше­на је 1930/31. го­ди­не. По­сто­је­ћи мал­тер је  за­ме­њен ве­штач­ким ка­ме­ном, а фа­са­да бо­га­то укра­ше­на. Уну­тра­шњост хра­ма осли­као је Жи­во­рад На­ста­си­је­вић, а ар­хи­тек­та Ве­се­лин Трип­ко­вић из Бе­о­гра­да је, под му­дрим над­зо­ром про­те Пе­тра Мак­си­на, про­јек­то­вао план и са­ста­вио пред­ра­чун ра­до­ва. Том при­ли­ком у ја­бу­ци тор­ња про­на­ђен је за­пис ко­ји је про­та Ва­са Жив­ко­вић  оста­вио у ме­тал­ној ку­тиј: кад су ку­ти­ју отво­ри­ли, за­пис се рас­пао, али је ипак са­чу­ван и де­ши­фо­вран.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та  Цр­кви су од­у­зе­та сва ма­те­ри­јал­на до­бра – згра­де, за­ду­жби­не и фон­до­ви ко­је су до­бро­тво­ри за­ве­шта­ва­ли цр­кви. Од све­га су оста­вље­ни са­мо ста­но­ви за све­ште­ни­ке и њи­хо­ве по­ро­ди­це. Ни­су по­мо­гле мол­бе да се  оста­ве и про­сто­ри­је за би­бли­о­те­ку и га­ле­ри­ју.

Зна­чај­но је по­ме­ну­ти и да су овај храм по­се­ћи­ва­ли па­три­јар­си: Гер­ман 1980. и 1987, а Па­вле и ру­мун­ски па­три­јарх Те­ок­тист 1997. го­ди­не. У ње­му су слу­жи­ли и про­по­ве­да­ли епи­ско­пи ба­нат­ски Ви­са­ри­он Ко­стић, Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић,  Ата­на­си­је Јев­тић, Хри­зо­стом Сто­лић и (од 2003. го­ди­не) Ни­ка­нор Бо­гу­но­вић, као и епи­ско­пи ко­ји су ад­ми­ни­стри­ра­ли Епар­хи­јом ба­нат­ском – бра­ни­чев­ски Хри­зо­стом Вој­но­вић и шу­ма­диј­ски Са­ва Ву­ко­вић.