ИВАЊДАН 2017

На Ивањдан, 7. јула 2017. године, када Света Црква празнује Рођење часног славног Пророка, Претече и Крститеља Јована   – у дому његових Светих родитеља Пророка Захарије, сина Варахије од рода Авије из племена Аронова, и Праведне Јелисавете, кћери Совије, сестре Свете Ане, матере Пресвете Богородице, у насељу Аин Карем близу Хеврона у брдовитој Јудеји – у Светом храму Успења Пресвете Богородице је Свету Литургију служио протојереј-ставрофор Стеван Урошев, као и Бденије вече уочи Празника, а појали су чтец Душан Панајотовић и Стојан Оморац, који је и Апостол читао.

„Догађаји везани за рођење Јована Крститеља и за целокупна његова дела описани су, пре свега, у Светом Јеванђељу. Али чуди, мислим, нисам сасвим сигуран, нисам проучавао то питање, што изван Јеванђеља и хришћанског предања, онаквог какво је до данас сачувано, немамо друге историјске извор о овом великом и светом мужу, иако је он за Израил онога времена био највећи међу Пророцима. Он је био толико велик, да се о Христовом присуству и Његовим великим чудима говорило, по усековању главе Јована Крститеља, како је Јован онај који је устао из мртвих и да је он тај који дејствује силама и чини чуда. Ја не знам, али могу да претпоставим да је ова велика личност морала бити веома позната широј јавности Израиља. Међутим, због његовог огромног значаја и повезивања са присуством Христовим, потоњи Јевреји, који нису поверовали у Христа, избрисали су сваки траг – наравно, то могу само да претпоставим – о његовој личности, јер све што би подсећало на Јована Претечу, било би посредно и веома снажно сведочанство о присуству Месије.“ (Његово Високопреосвештенство Архиепископ синајски, фарански и раифски Господин Дамјан)

У синаксару на Рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег стоји: „Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио Небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – Свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се Светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши натприродно рођење од старице, поверовали натприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: Свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком.“

Црква слави Господа Бога, а Пресвету Богородицу и остале Угоднике Божије чествује (указује част). Славословље (доксологија) се искључиво односи на Свету Тројицу – Оца, Сина и Духа Светога. Осим великих Господњих и Богородичиних празника, Црква врши и спомене у част Светитељâ. Њихови спомени су најчешће у дане када су се преставили (уснули) у Господу или у дане преноса њихових Светих Моштију, а не у дане рођења!

Изузетак су дани рођења Господа (Божић), Пресвете Богородице (Мала Госпојина) и Светог Јована (Ивањдан) јер су од суштинског значаја у промишљању Божијем за спасење људског рода. Изнад главног (западног) улаза у наш Светоуспенски храм је академски сликар Живорад Настасијевић живописао у неовизантијском стилу управо Господа на Престолу, а Пресвету Богородицу (с Његове десне стране) и Претечу Јована (с Његове леве стране), како стоје крај Њега и моле Га за цео свет. У питању је композиција типа Деизис (Мољење). Она треба увек да нас подсећа кад улазимо у храм да Хришћани (треба да) празнују дане рођења само њима.

Православним хришћанима не приличи да обележавају дане рођења (рођендане) ни своје ни својих сродника, па ни деце. Зашто? Прво, зато што се, по многим Светим Оцима, уподобљавају господару Галилеје Ироду Антипи (сину старог Ирода – убице Светих 14000 Младенаца витлејемских), који је на свом рођенданском пиру удовољио пасторки Саломији, на наговор њене мајке Иродијаде, и дао да се у тамници посече глава Светог Јована Крститеља. Друго, зато што се дани рођења Господа, Богородице и Претече празнују сада када су они у вечном Царству Небеском, а не док су били у свету. Треће, зато што је Господ био на свадби потоњег Светог Апостола Симона (у Кани Галилејској), али немамо у сведочанство да је био и на неком рођендану, а чак и да је био, то би учинио само да некога исцели телесни и духовно.  Ипак, није непримерено световно обележавање дана рођења преминулих истакнутих позитивних историјских личности ради подсећања на њихов значај и заслуге, као и дана сећања на минуле историјске догађаје.

Нажалост, обележавање рођендана је свуда присутна и уобичајена пракса, па данас постоје и посебни простори за те сврхе – рођендаонице. И не само то, него у нашем језику (што није случај са већином, ако не и свим језицима) се обележавање рођендана назива слављењем, али не Господа, него себе, што је богохулно. Такође је лоша пракса да се некролози завршавају речима „слава му/јој“. Треба се угледати на свештеника који беседу на опелу завршава речима: Бог да му/јој душу прости.

Уместо рођендана, може да се обележава празник Светитеља или Светитељке по којем се на Светој Тајни крштења добило име (имендан). Ако име није дато по некоме из диптиха Свêтих, већ неко традиционално или страно, може да се обележи дан Крштења, а најбољи и Богу угодан начин јесте причешћивање у тај дан.

Аутор чланка:

инж. Стојан М. Оморац, појац