ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ 2017

Друге годишње задушнице су Свети Оци одредили да Црква вршиусуботу седму по Пасхи (Васкрсу), пред Педесетницу, тј. девет дана након Вазнесења Спаситеља нашега Исуса Христа. „Црква помиње све у вери уснуле од Адама до данашњег дана. Моли се за њих и тражи од Христа, Који се узнео на Небеса и седи са десне стране Оца, да их удостоји у час Суда да дају добар одговор Њему, Који ће судити целом свету. Да се нађу са Његове десне стране, у радости, у делу праведних и у светлом насељу Светитељâ. Да буду достојни наследници Царства[небеског].“ (јеромонах ВенедиктСветогорац, Парастоси и њихов значај, Београд 2013, стр. 28)

„Црква дише општом молитвом свих, а сила молитве прелази и на усопше (упокојене), који се налазе у недрима Цркве. Јер, она се састоји из живих и мртвих, из оних који војују и оних који су у слави. Не олењи се да на свакој молитви помињеш све отишле оце и браћу нашу. Нека то буде твоја милостињан за њих.“ (Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 2000, стр. 70)

Месеца маја у 21. дан по Православном календару (3. јуна) Црква врши спомен Светог цара Константина Равноапостолног (272†337), у светској историји познатог као Великог, рођеном у античком Наису (данас: Ниш у Србији). Огромно Римскоцарство је у то време било подељено на Западно и Источно. Његов отац – цезар Констанције Хлор је управљао Галијом и Британијом и није гонио Хришћане, као што је то био случај у другим деловима царства под управом Диоклецијана и Максимијана Галерија на Истоку и МаксимијанаХеркула на Западу. Будући цар целог Римског царства – Константин – је био тако васпитан да уважава Хришћанство јер му је мати царица Јелена била Хришћанка. После очеве смрти, Константин је 306. године проглашен за цара Галије и Британије. Пошто је прогласио слободу исповедања Хришћанске вере у областима којима је управљао, стекао је непријатеље у лику „фанатика незнабоштва“ Максимијана Галерија на Истоку и „жестоког тиранина“ Максенција на Западу. Уз Божју помоћ, Константин је предупредио њихову намеру да га свргну и убију, и победио је своје противнике. Као цар Западног царства Константин је са Ликинијем издао313. године у Медиолану (данас: Милано у Италији) законски акт о верској равноправности, чиме је престало гоњење и мучење Хришћана. Када се 323. године зацарио као једини цар целог Римског царства, почела је примена Миланског едикта у пракси и у Источном делу Римског царства. Тиме Хришћанство још није постало „државном религијом“, али је престало тровековно гоњење и Хришчани су слободно могли да исповедају своју веру у Христа. У исти дан Црква врши и спомен Свете царице Јелене, мајке Светог цара Константина.

Свету Литургијуу храму Успења Пресвете Богородице је служио јереј Душан Грујић, а појали сујереј Милош Ранисављевић, чтец Душан Панајотовић и Стојан Оморац. Након Свете Литургије служен је заједнички помен панчевачком проти Василију Васи Живковићу (1819†1891) и упокојеним прецима верникâ, који су припремили кољива и читуље.

Истог дана увече, после Празничној бденија, које је служио протојереј-ставрофор Стеван Урошев, у порти храма је у оквиру 16. манифестације „Дани прота Васе“ одржан концерт Дечјег хора при Саборном храму у Сремским Карловцима и Дечјег хора Панчевачког српског црквеног певачког друштва.

Аутор чланка:
инж. Стојан М. Оморац, појац